Изабране песме

С почетка о почетку

Пре свега би ватра. Или можда вода?
Ил не беше ништа - тама над безданом?
Или сентимента у мит да се дода:
беше младић с лиром под капом звезданом.

Узаман спермати, првотни еони,
прапраелементи и исконске руде.
Све то, из почетка, мора да се склони,
јер пре свега беше слобода да буде.

Онај млаз светлости од сутонских птица,
зрак који пробада до у живце очне,
то видело сушто, чиста невидица -
на почетку беше дрскост да се почне.



Дрво које расте ноћу

Хучи јасен над ноћним кровом
и грањем скрива месец млад.
Друго је стабло, са крошњом новом,
тамо где данас беше хлад.

И ова капија што би у сени
јасена с којим дели самоћу,
другује са њим и у мени
дрвета које расте ноћу.

Трем веранде над главом,
и овај стуб, уз мене тик,
и двориште са ниском травом
мењају значење и лик.

Као у завери, све што је благост
моли да питам да ли сам драг,
и неком чудном, дивљом, снагом,
хоће да напустим кућни праг.

Да ли ти, земљо, моја до сад,
одгајаш неко туђе дрво,
с крошњом ко небо, па њен хлад
изгуби светло што би прво.

И кроз те гране уста предака
сишу из мојих жила скроб,
па ја, у пустој јези мрака,
гледам у кућу, у свој гроб.



Ту је могло бити поље

Ту је могло бити поље
где потока кривудав
вал залива труло коље
што је могло бити сплав.

Мириси би цветних глава
дотицали из далека,
ил би ветар изнад сплава
страх носио, да је река.

Могла је и преко трава
да се слије силна вода,
па бокори цвећа плава
да љушкају брод до брода.

А овако, поток смрадан,
заразан и без дубине,
кривудаво преко града
исписује знак судбине.



Последњи наклон Јоакима Вујића

Овде сам дошао опрезом,
ко чума кад зађе де још није била.
Са вама сам, и простачким кнезом,
чинио театар, приказу лудила.

Чуво сам се трвења и чегри,
чарајући душе што вас сврбе.
Ко Јарика међу дивљи негри,
мудри слуга барона од врбе.

Ал све сам вас увео у атар
којим влада моје списатељство.
Живот сам вам свео на театар
и искреност на смишљено дејство.

Господо актери, ајд у позитуру!
Док Шлезингер свира како веле,
ви ми медну дигосте скулптуру,
за глумиште ваше златно теле.

Клањам вам се, идем брже-боље.
Биће ништа где је биста била.
И ваш град је само то постоље
за споменик чистог ништавила.



Шта цвркућу врапци око Гимназије

У згради настава траје већ сатима,
а около врапци граје у јатима.

Од јутра живнули, у жучноме спору,
смире се с кестана, тек, све ври у бору.

То враћање истог да их смело није?
Шта цвркућу врапци око Гимназије?

Чини се да јато пало на кров здању
ћућори о сили, маси, убрзању.

Један се издваја декламује смело
аксиом избора, аутор Цермело.

А јато из траве диже се под стреју
уз песму о паду, све по Галилеју.

Ту већ траје цвркут, баш часовник где је,
о чудесној стрели, оној из Елеје.

И ето, већ сумња питање потрже
над академијом што је врапци држе:

претеже ли знање пену овог славља?
Врабац можда памти, човек заборавља.

Или, има нешто незнатно у знању
што измиче сваком врапчјем цвркутању,

нешто преко мере птичијег пространства.
То да смо учећи део човечанства.



Запис о Душану Срезојевићу

Срезојевић, суплент и поета,
у свет доњи, знану му келију,
прешао је још за овог света,
назирући давну Офелију.

На плућима пурпурно клијање,
дух и трбух са безброј убода:
психоза му душевно сијање,
изгладнелост - сазнајна метода.

С лечења је пуштен на слободу
из батина, лудничког кавеза,
да не ваља ни Богу ни роду,

златног даха, духа у олову,
ко бат сломљен, као шиба срезан,
у сумрачје над светом у рову.



Спаситељ

Зидови шта су за мене,
јер долазим из ноћи
над главе ваше снене,
клонуле и без моћи!

Узалуд су вам куће,
камена утврђења,
када вам пред свануће
будем дошао, за бдења.

Шта су за мене браве
које домаћин запрета
кад долазим из страве
царства онога света.

Залуд вам и страже
крволочних паса.
По чему да ме траже?
Без трага сам и гласа!

Не плаши ме венац лука
увео о клину.
Из вашег сам домазлука
и врим у вашем вину.

Не бојим се ни крста
верног божијег роба
када ме та три прста
дигоше из гроба.

Нећете знати час
када будем, ко тат,
дошао по вас
да опипам вам врат.

Први пут за мој јад
откуписте сав грех.
Зато вам долазим сад
уз цику и грозан смех.



Домовина

Треба да нас помилују траве
и рад сунца растави нам ребра.
Дом за шарку да нам буду главе,
црв са земљом да изравна бедра.

Да храст пусти корен поусти нам кроз груди,
маховина кроз мишићне влати.
Печуркама теме да заруди
и лишајем пресвуку се гњати.

Да нас река испира уз жубор,
нама ветар да оплоди тучак,
да природа, мртвог света тумор,
све нас у свој моћни круг закључа.

Тек тада ће, у распаду маса,
распаљеним огњем трулог меса,
да се дигне пробуђена раса
што под земљом природу потреса.



Да се не окасни

Брзо, да се не окасни,
пре него стигне свитање,
прећи тај понор опасни,
све довести у питање.

Стати у благост крава,
бити плав прах са маџарке,
са пчелама из трава
срицати подземне јавке.

У дослуху са соком,
што испод мезгре навире,
пустити крвотоком
већ бивше да провире.

Па снагом покојништва,
у обући што жуља,
славити то ништа -
трску што ветар је љуља.



Бели запис

Сестринству манастира Драча

Ведрим даном
осунчаном
кренућу се страном

према лишћу
и дворишту
под белицом граном

У градини
на падини
расте дрво мира

бели запис
невидими
женског манастира

Ко да бива
скровитије
оно што је прво

кроз векове
ко литије
тражисмо то дрво

Као срце
голубије
што шапатом брине

чувало нас
од грубијех
молитвом тишине

Ведрим даном
осунчаном
кренућу се страном

према лишћу
и дворишту
под белицом граном.